Došlo vrijeme da sabiramo

366 dana, dosta za mene.

Velikih 366 sekundi pred nesto važno, velikih 366 trenutaka u godini ništa posebno, nekad sve. Došla je, naučila, ikoristila (bila iskorištena), zaljubila, odljubila, razveselila i rastužila.

Smanjila je plate i penzije za par odsto jer je kriza tek došla, ovo do sad zovite zagrijavanjem ili kako god. „Zanijemila“ je kad smo preživjeli 21. a već spremila veliko N. Uvela porez na kartice za mobilni telefon, električna brojila i kablovsku televiziju. Bila je 2 metra snijega visoka zimus i četrdeseti podiok topla ljetos, bila je maglovita nekima a topla drugima, vrata je otvorila jednima a zatvorila drugima, i jedni i drugi su imali nešto od toga.

Marila je i nije.

Bila je jedna i/ili još samo jedna, desila se i pogodila istovremeno.

Dala je neke najljepše stvari i neke najružnije i nije istrošila ni jedne ni druge niti je dijelila ravnopravno.

Opustila je i obradovala, ali i najjače zgrčila uplakene bolom.

Pomogla je jednom dječaku da srećan dočeka zimu ali i najbezobraznije zanemarila neke druge.

Bila je nemilosrdna i neugodna, nabrala neke čudne pouke, naučila nas jos malo životu, povezala i pobjegla, baš školski.

Pobjegla, takva je i sa 366.